Pi­še: Nik Ga­šaj


Sva me­đu­na­rod­na prav­na ak­ta o za­šti­ti ljud­skih pra­va, od Ha­be­as Cor­pus Ak­ta iz 1679. do Uni­ver­zal­ne de­kla­ra­ci­je OUN ( čl.9) i Evrop­ske kon­ven­ci­je o za­šti­ti ljud­skih pra­va i osnov­nih slo­bo­da (čl.5), ga­ran­tu­ju lič­nu slo­bo­du kao pri­rod­no pra­vo čo­vje­ka i za­bra­nju­ju ar­bi­trar­no hap­še­nje, za­dr­ža­va­nje i pro­tje­ri­va­nje. Od­red­be tih aka­ta svo­de se na ustav­no­vlja­va­nje du­žno­sti dr­žav­nih vla­sti da se uz­dr­že od ne­za­ko­ni­tih hap­še­nja, pro­pi­si­va­nje za­bra­ne da se gra­đa­ni dr­že u za­tvo­ru bez oči­gled­nih do­ka­za o kri­vi­ci i pred­vi­đa­nje po­seb­nih pro­ce­snoprav­nih ga­ran­ci­ja uhap­še­nim gra­đa­ni­ma.
Pr­vi i naj­zna­čaj­ni­ji prav­ni akt ko­jim je čo­vje­čan­stvo kre­nu­lo u za­šti­tu ljud­ske slo­bo­de je Ha­be­as Cor­pus Act. Na­stao u en­gle­skom sud­skom po­stup­ku još u XI­II vi­je­ku, on je u po­čet­ku pred­sta­vljao sa­mo jed­nu vr­stu na­red­be ko­ju je iz­da­vao sud svom po­seb­nom slu­žbe­ni­ku za do­vo­đe­nje op­tu­že­nog pred sud od­re­đe­nog da­na (Ha­be­as Cor­pus ad Su­bi­e­ci­en­dum). On je, da­kle, pr­vo imao za cilj da obez­bi­je­di fi­zič­ko pri­su­stvo op­tu­že­nog u sud­skom po­stup­ku. Tek ka­sni­je Ha­be­as Cor­pus do­bi­ja no­vi smi­sao, i od obič­nog sred­stva za obez­bje­đe­nje fi­zič­kog pri­su­stva tu­že­ne stran­ke, po­sta­je sred­stvo za za­šti­tu nje­go­ve lič­ne slo­bo­de. To se do­go­di­lo 26. ma­ja 1679. go­di­ne, ka­da je en­gle­ski par­la­ment iz­gla­sao Ha­be­as Cor­pus Akt, ko­ji je u dva­de­set čla­no­va po­sta­vio či­tav si­stem ga­ran­ci­ja za oču­va­nje lič­ne slo­bo­de čo­vje­ka u po­stup­ku pred su­dom i po­li­ci­jom, pr­vi put u isto­ri­ji svjet­ske ustav­no­sti. Akt je od ta­da po­čeo da šti­ti gra­đa­ne od po­li­tič­ke sa­mo­vo­lje i vla­sti po­li­ci­je, tj. po­stao je ga­ran­ci­ja ne­po­vre­di­vo­sti lič­ne slo­bo­de čo­vje­ka.
Osnov­na nje­go­va ide­ja sa­dr­ži se u za­bra­ni hap­še­nja gra­đa­na bez na­red­be su­da, za­bra­ni du­go­traj­nog za­dr­ža­va­nja bez oči­gled­nih do­ka­za o kri­vi­ci, za­šti­ti lič­ne slo­bo­de od mal­tre­ti­ra­nja u is­tra­zi i iz­nu­đi­va­nja pri­zna­nja i u usta­no­vlja­va­nju ni­za dru­gih ga­ran­ci­ja li­ci­ma li­še­nim slo­bo­de. On pred­sta­vlja prav­ni in­stru­ment ogra­ni­če­nja iz­vr­šne vla­sti i ga­ran­ci­ju lič­nih slo­bo­da čo­vje­ka pred po­li­ci­jom i su­dom. Akt je ta­ko, kao za­kon­ska mje­ra pro­ce­snoprav­ne pri­ro­de, do­veo po­li­ci­ju pod nad­zor sud­skih or­ga­na i po­stao ga­rant lič­ne slo­bo­de čo­vje­ka. Ka­sni­je je Ha­be­as Cor­pus Akt od pro­ce­snoprav­nog in­sti­tu­ta re­gu­li­sa­nog za­ko­nom, kao što je bio i ostao u En­gle­skoj, pre­tvo­ren u ustav­ni prin­cip i po­stao jed­no od osnov­nih Usta­vom za­ga­ran­to­va­nih pra­va gra­đa­na (u SAD i mno­gim ze­mlja­ma ko­je su pod uti­ca­jem an­glo­sak­son­skog prav­nog si­ste­ma). Pod Ha­be­as Cor­pus Ac­tom da­nas se uobi­ča­je­no pod­ra­zu­mi­je­va pra­vo li­ca li­še­nog slo­bo­de da od su­da tra­ži da is­pi­ta za­ko­ni­tost za­dr­ža­va­nja i pri­tva­ra­nja pri­je ne­go što se ras­pra­vi pi­ta­nje nje­go­ve kri­vi­ce ili ne­vi­no­sti. Ide­je sa­dr­ža­ne u Ha­be­as Cor­pus Ac­tu pred­sta­vlja­ju te­melj svih ka­sni­jih, op­štih i re­gi­o­nal­nih, me­đu­na­rod­nih do­ku­me­na­ta o za­šti­ti lič­ne slo­bo­de čo­vje­ka.
Da­nas je po­li­cij­ska tor­tu­ra za­bra­nje­na broj­nim me­đu­na­rod­nim do­ku­men­ti­ma i na­ci­o­nal­nom le­gi­sla­ti­vom, kao što su: Kon­ven­ci­ja UN pro­tiv mu­če­nja i dru­gih, ne­čo­vječ­nih ili po­ni­ža­va­ju­ćih ka­zni ili po­stup­ka; Me­đu­na­rod­ni pakt o gra­đan­skim i po­li­tič­kim pra­vi­ma; Evrop­ska kon­ven­ci­ja o spre­ča­va­nju mu­če­nja i ne­čo­vječ­nih ili po­ni­ša­va­ju­ćih ka­zni ili po­stup­ka; Uni­ver­zal­na de­kla­ra­ci­ja o ljud­skim pra­vi­ma; Ustav Cr­ne Go­re; Kri­vič­no za­ko­no­dav­stvo u Cr­noj Go­ri.
Ustav Cr­ne Go­re sa­dr­ži do­bar i pot­pun si­stem prav­nih ga­ran­ci­ja lič­ne slo­bo­de, uskla­đen s na­pri­jed na­ve­de­nim nor­ma­ma me­đu­na­rod­nog pra­va.
Ustav, isti­na, vi­še ne sa­dr­ži pro­kla­ma­ci­ju da je slo­bo­da čo­vje­ka ne­pri­ko­sno­ve­na, kao što je to, npr. bi­lo za­pi­sa­no u Usta­vu SFRJ (čl. 177.), ali umje­sto to­ga ga­ran­tu­je da sva­ko ima pra­vo na lič­nu slo­bo­du (čl.29) i sa­dr­ži ne­ko­li­ko no­vih ustav­noprav­nih ga­ran­ci­ja. Kao ga­ran­ci­je lič­ne slo­bo­de Ustav utvr­đu­je: li­še­nje slo­bo­de do­pu­šte­no je sa­mo iz raz­lo­ga i u po­stup­ku ko­ji je pred­vi­đen za­ko­nom; li­ce li­še­no slo­bo­de mo­ra od­mah bi­ti oba­vi­je­šte­no na svom je­zi­ku ili je­zi­ku ko­ji ra­zu­mi­je o raz­lo­zi­ma li­še­nja slo­bo­de; li­ce li­še­no slo­bo­de isto­vre­me­no mo­ra bi­ti upo­zna­to da ni­je du­žno ni­šta da iz­ja­vi; na za­htjev li­ca li­še­nog slo­bo­de, or­gan je du­žan da o li­še­nju slo­bo­de od­mah oba­vi­je­sti li­ce ko­je li­še­ni slo­bo­de sam od­re­di; li­ce li­še­no slo­bo­de ima pra­vo da nje­go­vom sa­slu­ša­nju pri­su­stvu­je bra­ni­lac ko­ga iza­be­re; ne­za­ko­ni­to li­ša­va­nje slo­bo­de je ka­žnji­vo; va­žna ga­ran­ci­ja lič­ne slo­bo­de sa­dr­ži se u de­talj­nim ustav­nim od­red­ba­ma o pri­tvo­ru. Pre­ma tim od­red­ba­ma: pri­tva­ra­nje i za­dr­ža­va­nje u pri­tvo­ru, ko­ji su pre­ma Usta­vu je­di­ni ob­li­ci li­še­nja slo­bo­de sa za­tva­ra­njem, mo­gu bi­ti od­re­đe­ni sa­mo od­lu­kom nad­le­žnog su­da. Sto­ga, po­li­ci­ji ne pri­pa­da pra­vo pri­tva­ra­nja. Ona je ovla­šće­na sa­mo da gra­đa­ni­na li­ši slo­bo­de u slu­ča­je­vi­ma i po po­stup­ku ko­ji su utvr­đe­ni za­ko­nom i du­žna da ga po­tom bez od­la­ga­nja spro­ve­de su­di­ji ko­ji će od­re­di­ti pri­tvor ili uhap­še­nog pu­sti­ti na slo­bo­du.
Ustav Cr­ne Go­re jam­či po­što­va­nje ljud­ske lič­no­sti i do­sto­jan­stva u kri­vič­nom ili dru­gom po­stup­ku u slu­ča­ju li­še­nja ili ogra­ni­če­nja slo­bo­de i za vri­je­me iz­vr­še­nja ka­zne. Pre­ma Usta­vu je za­bra­nje­no i ka­žnji­vo sva­ko na­si­lje, ne­čo­vječ­no ili po­ni­ža­va­ju­će po­stu­pa­nje nad li­cem ko­je je li­še­no slo­bo­de ili mu je slo­bo­da ogra­ni­če­na, kao i iz­nu­đi­va­nje pri­zna­nja i iz­ja­va (čl.33). Mu­če­nje, od­no­sno tor­tu­ra je naj­te­ži ob­lik uni­ža­va­nja ljud­skog do­sto­jan­stva i po­vre­de ljud­skih pra­va. Ono se na­ro­či­to ma­ni­fe­stu­je u ne­do­mo­krat­skim i re­pre­siv­nim po­li­tič­kim re­ži­mi­ma. Sma­tra se da je po­li­ci­ja naj­bo­lja sli­ka dru­štva. Ako je dru­štvo na­sil­no i ko­rum­pi­ra­no, ta­kva će bi­ti i po­li­ci­ja, a va­ži i obrat­no.
Za za­šti­tu ljud­skih pra­va uop­šte i za prav­no obez­bje­đe­nje lič­ne slo­bo­de gra­đa­na po­seb­no, neo­p­hod­no je spro­ve­sti u ži­vot nor­me me­đu­na­rod­nog pra­va i od­red­be na­ci­o­nal­ne le­gi­sla­ti­ve. Me­đu­tim, prav­ne nor­me ne­ma­ju ni­ka­kvu prak­tič­nu vri­jed­nost dok ne stu­pe u ži­vot, od­no­sno ako osta­nu mr­tvo slo­vo na pa­pi­ru. Upra­vo ve­li­ki ras­ko­rak iz­me­đu nor­ma­tiv­nog i stvar­nog, pred­sta­vlja naj­ve­ći pro­blem u ze­mlja­ma Ju­go­i­stoč­ne Evro­pe.
(Autor je po­li­ti­ko­log)